Kriza štampanih medija, u eri globalizovanih (tržišnih) komunikacija, obično se „meri“ kvantintativnim indikatorima – rapidnim opadanjem tiraža, potrošnje i čitanosti dnevne i nedeljne štampe, usled čega, navodno, dolazi i do „pada kvaliteta“ pojedinih priloga, pa i čitavih izdanja, te njihovog okretanja ka tržišno isplativijim „vrednostima“, što su identifikovane kao senzacionalizam, tabloidizacija, „žutilo“, i tsl. Oni štampani mediji, bilo da je reč o njihovim materijalizovanim, ili on line izdanjima, koji su uspeli da se održe na tržištu, a ne podlegnu ovom globalnom trendu, baveći se, prevashodno, informativnim sadržajima, nisu se rešili problema ideološke prirode: odolevajući pritiscima tržišta i ideologije cirkulisanja simboličkog kapitala, prećutno su, odnosno manje-više nekritički, prihvatili dictum tzv. političke korektnosti (political correctness, skraćeno: PC), koji je najčešće asimilovan kao jedna od značajnih kulturnih vrednosti inkorporiranih u uređivačke politike današnjih štampanih medija, ili još upadljivije, kao imperativ politike čitanja, nametnute recipijentima-komentatorima što učestvuju u on line, odnosno interaktivnoj komunikaciji s medijima. Drugim rečima, u šablon političke korektnosti, trebalo bi uklopiti ne samo politiku pisanja i objavljivanja novinskih članaka, već i u politiku čitanja, interpretiranja i prenošenja određenih informacija do njihovih krajnjih korisnika (...)